Šta je molitva? Molitva je nešto što nas uzdiže visoko, još više, najviše, na mesto sa koga možemo da vidimo našu najuzvišeniju Stvarnost – Boga, licem u lice. Molitvom dostižemo ono Najuzvišenije i tamo vidimo našeg Voljenog Svevišnjeg.
Šri Činmoj
Pitanje: Da li biste mogli da objasnite božansku igru molitve, molim vas?
Šri Činmoj: Sva tvorevina je Božija Kosmička Igra. A opet, i sama molitva je igra. Igra podrazumeva sreću. Kad bismo se molili srećno, Bog bi sasvim sigurno ispunio naše molitve. Dok se obični ljudi mole Bogu, oni se najčešće mole u strepnji i uz zabrinutost, sa sumnjom u sebe i tako dalje. Iskreni tragaoci nemaju strepnju dok se mole ili brige i nečiste misli. Sve je pozitivno. Osećaju da je to igra koja je sama po sebi radost.
Mi u spoljašnjem životu ne osećamo da igrati se predstavlja samu radost. Važnost igre leži isključivo u rezultatima. Stičemo radost tek kad pobedimo. Ta ideja je potpuno pogrešna. Moramo, dok se molimo, da osetimo da je molitva sama po sebi radost. Mi se molimo Bogu Lično. Moramo biti izuzetno zahvalni Bogu, jer nam je On podario sposobnost da mu se molimo. Bog nam kaže: “Sa tobom želim da se igram, dete Moje. Samo, Moja želja je da se igraš srećno i sa samo-davanjem.” Dakle, molitva je sama po sebi igra sreće, radosti i punoće.
Pitanje: Da li biste mogli da govorite o intenzitetu u molitvi?
Šri Činmoj: Kada se molimo, uvek moramo da obavljamo molitvu izuzetno duševno i sa intenzitetom. ‘Intenzitet’ je puka reč, ali ona se može živeti. Kada se molimo, uopšte ne treba da iznosimo u prvi plan um. Ne smemo da mislimo: “Ta molitva je oblik želje.” Molitva nije želja kakva bi bila želja da zarađujemo hiljade dolara ili da pišemo predivne poeme. Ne. Ona nije takva. Kada Svevišnji želi da se molimo, moramo da obavljamo tu molitvu izuzetno duševno, iskreno i posvećeno. Molitva je vrsta težnje koja priziva Beskrajnu Svetlost Samilosti da preobrazi našu ljudsku prirodu u božansku prirodu. A opet, u svojoj molitvi vidimo nešto izuzetno značajno. Vidimo Božiju Volju, koja je istovremeno naša uzvišena težnja i Božija moćna manifestacija.
Pitanje: Da li pored intenziteta, dok se molimo, postoji i način na koji bi Bog najviše voleo da se molimo? Postoji mnogo načina da se molimo – možemo da se molimo kroz plač, možemo da se molimo uz osmeh i tako dalje. Da li postoji neki način na koji bi Bog najviše voleo da primi naše molitve, zahvaljujući kome bi naše molitve dotakle Božije Uho ili postale delotvornije?
Šri Činmoj: Postoji. Kada se molimo, ne sa suzama u očima nego sa suzama u srcu, takva molitva je daleko najbolja. Ne kroz molitvu uz osmeh ili grohot, ne kroz samo-popustljivo naslađivanje i ne naprosto posvećujući sebe, ne. U srcu moraju biti plamteće suze. Bog će nam biti Sudija za sve za šta se molimo.
Najbolja vrsta molitve mora da se nalazi u srcu, a ne u umu, i ta molitva mora biti ispunjena suzama. Tada će Bog sigurno da je čuje.
A opet, kada Bog ispuni naše želje, to može da poprimi drugačiji oblik od onog koji smo zamišljali. Mi se trudimo da nam se molitve ispune na određeni način, ali kada je Bog zadovoljan nama, kada udovoljimo Bogu, On može da ispuni te iste želje na potpuno drugačiji način, na način koji daleko prevazilazi sve što možemo i da zamislimo. Tada mi postajemo izuzetno zahvalni Bogu.
Dok se molimo za nešto, mi ne znamo na koji način će rezultat ili ishod stići do nas. Zato je najbolje da plačemo sa suzama u srcu. Takva molitva pospešuje sopstveno ispunjenje.
Pitanje: Želeo bih da znam koja je razlika između molitve i meditacije.
Šri Činmoj: Razlika između molitve i meditacije je sledeća: molitva je nešto apsolutno intenzivno, što se uznosi naviše, dok je meditacija nešto prostrano i neizmerno, što se na kraju razvija u Beskonačno. Kada se molimo, mi osećamo vibraciju od stopala do temena na glavi. U samoj prirodi molitve je da odlazeći naviše stigne do Boga. Čitavo naše biće priziva, doziva odozgo; naše celokupno postojanje se uznosi poput plamena koncentrisanog u jednoj tački. Molitva je intenzivna i ona izgara; obično se ne rasprostire. Čak i ako se molimo Bogu za čovečanstvo – za čitav svet – videćemo da odlazimo naviše. Ali, meditacija se zaista širi; meditacija je zapravo širenje u neposrednom okruženju. Meditacija se poput krila ptice uvek široko rasprostire u mir, svetlost i ushićenje. Kada meditiramo, čitav univerzum svetlosti i ushićenja mi vidimo, osećamo i u njega izrastamo.
Kad god se molimo, prisutna je i suptilna želja ili težnja ka nečemu. Molimo se da postanemo dobri ili da steknemo nešto božansko što u ovom trenutku ne posedujemo, ili da se oslobodimo straha, opasnosti, sumnje i tako dalje. Javlja se osećajda smo takoreći božanski prosjaci. Molimo se jer nam je nešto potrebno. Čak i kada se molimo za mir, svetlost i blaženstvo, i dalje je prisutan izvestan osećaj upućivanja zahteva. Ponekad je prisutan osećaj ličnog uzimanja i davanja, a molitva poprima ovaj oblik: „Gospode, dajem moju molitvu Tebi i stoga, molim Te, učini nešto za mene zauzvrat. Spasi me, molim Te, pomozi mi i ispuni me.”
Ali, u meditaciji to ne radimo. Bacamo se samo u neizmerno prostranstvo — u more mira i ushićenja, u Beskonačnost — ili u sebe primamo beskrajno Prostranstvo. Jednostavno dozvoljavamo sebi da svesno uđemo u blistavi sjaj svetlosti ili pak da prizovemo univerzalnu svetlost, da transformiše naše neznanje u mudrost. Aspirant koji u svojoj meditaciji uspe da uđe u veće dubine u oblasti Beskraja ili Večnosti, ne moli se na onaj način na koji se mi molimo – u crkvama, u sinagogama ili u hramovima. On u svojoj meditaciji ulazi u Božansku Svest i polaže sve u Božije Ruke. Tu se vidi istinski stav pun predanosti. Tragalac oseća da tokom meditacije nije neophodno da nešto traži od Boga, jer njegov božanski Otac zna tačno šta je njemu potrebno i kada da mu to da. On dozvoljava Bogu da učini ono što je za njega najbolje, ono što će mu omogućiti da ispolji Boga na Božji sopstveni Način. U najdubljoj meditaciji, tragalac jednostavno ulazi u sopstveni aspekat beskraja. On uranja duboko u ono što već poseduje: u nerazdvojno jedinstvo sa svojim Ocem u Večnosti. Tada je stvar njegovog Oca da učini ono što je za njega najbolje, odnosno da mu da ono što mu je potrebno. A opet, Hrist Spasitelj obelodanio je najuzvišeniju molitvu čovečanstvu kada je izgovorio: „Neka bude Volja Tvoja“. U svojoj molitvi on je ispoljio i obelodanio vrhunac predanosti.
BESPLATNI KURSEVI MEDITACIJE U BEOGRADU
Pitanje: Upravo ste govorili o važnosti molitve i meditacije. Pitam se da li postoje i druge stvari u našem svakodnevnom životu koje su bitne i na koje treba da obratimo pažnju.
Šri Činmoj: Molitva i meditaciju uključuju sve, ali moramo da znamo da postoje dve vrste molitve. Jedno je molitva samo za sebe: Molim se Bogu da učini da budem dobra osoba; molim se Bogu da mi da to i to. Takva vrsta molitve neće nas na kraju zadovoljiti. Čak i ako Bog meni da sve te stvari, videću bezbroj ljudi oko sebe koji nemaju te stvari – ljude koji su gladni i siromašni i nesrećni. Kada budem video da su drugi nesrećni, neću steći radost od svoje molitve kakvi god da su rezultati. Ali, ako se molim Bogu da podari svima Svoju Ljubav, Svoju Samilost, Svoje Blagoslove, tada ću biti zaista srećan kada Bog ispuni moje molitve. Zato, hajde da se molimo našem Nebeskom Ocu da svima podari unutrašnju hranu, a kada ispuni našu molitvu, biće to prava božanska gozba.
Ako roditelji daju u porodici nešto samo jednom detetu, a ne svoj deci, biće tužni, a ostala deca će plakati i biće ljubomorna. Ako u jednoj porodici ima desetoro dece, a otac donese kući samo jednu voćku, onda devetoro jedinki neće biti posluženo. Kada im se na licu pojavi tuga, kako će ono dete koje je dobilo voćku uživati u njoj? Upravo iz tog razloga ću se moliti Bogu da svima pruži Svoje Blagoslove, Svoju Ljubav i Svoju Brižnost. Jedino tada ćemo svi biti zaista srećni. Ako se molim samo za sebe, onda nikada neću steći zadovoljstvo. Sve što radimo, moramo da radimo za sve.
Pitanje: Da li duhovnost ide nužno ruku pod ruku sa molitvom i meditacijom?
Šri Činmoj: Da, duhovnost ide ruku pod ruku sa molitvom i meditacijom. Duhovnost je specifična tema. Da bi neko bio dobar učenik iz duhovnosti, on mora vredno da uči na specifičan način. Molitva i meditacija su predmeti koje mora da proučava da bi postao dobar učenik u duhovnom životu. Molitva i meditacija su naša dva dobra prijatelja, koji nam sve vreme pomažu u našem unutrašnjem životu.
Kada se molimo, osećamo da postoji Neko ko misli na nas, pazi na nas i brine o nama Odozgo, i da je taj Neko naš Voljeni Svevišnji. Kada meditiramo, osećamo da je naš Voljeni Svevišnji u nama ili da je svuda oko nas. Njegovo Prisustvo osećamo duboko u sebi – kako nas inspiriše da vodimo uzvišeniji život koji više ispunjava. Molitva nas navodi da osećamo da moramo da odemo do Svevišnjeg da bismo učinili Boga zadovoljnim. Mi smo u podnožju drveta, a On je na vrhu drveta, tako da moramo da se uspnemo da bismo došli do Njega. Ali meditacija nas navodi da osećamo da je On sve vreme sa nama, da nam pomaže i da nas vodi bez obzira gde se nalazimo, bilo da je to u podnožju drveta ili na grani na vrhu.
Pitanje: Šta treba da bude naša molitva?
Šri Činmoj: Naša molitva treba da bude veoma jednostavna, duševna i samodavajuća. Za sve građane sveta, za svu moju braću i sestre sveta, želim da ponudim ovu jednostavnu molitvu:
“O Gospode Svevišnji,
Neka govorimo pravu stvar,
Neka činimo pravu stvar,
I neka postanemo prava osoba.”
Prava stvar koju treba da govorimo: “Bože, volimo Te.”
Prava stvar koju treba da činimo: da služimo Boga.
Prava stvar koju treba da postanemo: Božija savršena deca koja se ne svađaju, koja ne mrze nikog i koja ne ratuju.
Želimo da volimo Boga u unutrašnjem životu molitve.
Želimo da služimo Boga u spoljašnjem životu delovanja.
Želimo da zadovoljimo Boga i želimo da postanemo pravi članovi Njegove univerzalne porodice.
. . . . . . .
To je molitva koju nudim Gospodu Svevišnjem u ime svih tragalaca za istinom i onih koji vole Boga u svetu…
